KAKO JE TELEFON STIGAO U SRBIJU! SRBI GA NISU HTELI... Prvo "alo" čulo se iz kafane, a Skupština je velikom većinom odbila predlog kralja Milana da uvedu liniju
Dodajte Kurir u vaš Google izborSamo sedam godina pošto je Aleksandar Grejam Bel izmislio telefon, njegov pronalazak primenjen je i u Beogradu. Zahvalnost za ovo glavni grad i cela Srbija duguju jednom Mačvaninu, koji je pokazao veliku upornost. Jer Srbi prvo nikako nisi hteli telefon.
Pantelejmon Mihajlović, odmilja zvani Panta, iz rodnog Bogatića uputio se u Beč i tamo završio kurs elektrotehnike, pa se u Berlinu zaposlio u firmi "Simens i Halske".
Jedan od osnivača i vlasnika ove ugledne kompanije, Verner fon Simens, bio je više nego zadovoljan radom mladog Srbina, pa ga je 1873. postavio za šefa svoje filijale u Njujorku. Ali kad je do Mihajlovića 1875. stigao glas da je u Hercegovini, u Nevesinju, počela buna protiv Turaka i da se Srbija sprema za rat sa Turskom, požurio je u otadžbinu.
- Bio sam neverovatan idealista. Dođem u Srbiju, iako sam mogao da pravim velike poslove u Nemačkoj, Americi ili ma gde drugde, s namerom da učestvujem u ratu 1876 - zapisao je docnije u svojim sećanjima.
Kao stručnjaka, komanda srpske vojske ga je u Prvom srpsko-turskom ratu 1876. rasporedila na rad u kragujevačku „Topolivnicu“, jedinu modernu fabriku oružja na Balkanu.
Srbija je taj rat izgubila, a Panta se 1877. vratio u Njujork.
Uticao na Teslu da ode u SAD
Tokom drugog boravka u SAD upoznao je Mihajla Pupina i s njim raspravljao o telefonu, koji je prethodne, 1876. godine patentirao Bel.
Iako mu u Novom svetu nije loše išlo, Panta se opet seli i dolazi u Novi Sad. Tu se 1880. godine ženi Milevom Teodorović iz bogate rumljanske porodice. Kad u Beogradu bude podneo molbu da mu se dodeli koncesija za uvođenje telefona u Srbiji, od Milevinog miraza uzeće novac da uplati 2.500 ondašnjih dinara kaucije.
Dok čeka odobrenje koncesije, putuje u Peštu da u telefonskoj centrali braće Puškaš vidi kako treba organizovati posao. Ferenc Puškaš mu tu predstavlja jednog svog radnika Srbina koji se zove - Nikola Tesla. Brzo postaju prijatelji, a prema svemu sudeći, svojim pričama o životu u Americi Panta je znatno doprineo da se Tesla odluči za put u SAD.
Dana 27. novembra 1882. kralj Milan potpisuje koncesiju, a Panta odmah u beogradskim novinama daje oglase za uvođenje telefona. Za četiri meseca baš niko mu se nije javio!
Čudo neviđeno
Da bi praktično dokazao vrednost telefona i privukao pretplatnike, Panta je zato, uz pomoć prijatelja iz rata, kapetana Koste Radisavljevića, 14. marta 1883. godine o svom trošku uspostavio prvu telefonsku vezu u Beogradu između Geografskog odeljenja Ministarstva vojnog, smeštenog u kafani „Tri lista duvana“, na ćošku Kneza Miloša i Bulevara kralja Aleksandra, i Inženjerijske kasarne, udaljene 300 metara niz Takovsku ulicu. Prvi razgovor obavili su kapetan Kosta i ministar vojni Tihomilj Teša Nikolić, a Panta Mihajlović ovako je to opisao:
„Sutradan, u tri časa po podne, eto Teše. Stao pa gleda.
„Je li to telefon?“
„Jeste“, rekoh.
„Pa kako mu to ide?“
Rastumačih napreskok, ukratko. On ionako nije ništa razumeo.
„Pa dobro“, reče meni ministar Teša, „a ko to govori?
„Pa onaj na drugom kraju. U Inženjerijskoj kasarni...“
Teša se podiže, otvori vrata širom, pa dozva sve ostale oficire koji su bili po kancelarijama:
„Gospodo! Ajde da vidite čudo neviđeno - telefon."
Vajfert naručio pet priključaka
Oduševljen, ministar Nikolić je iz istih stopa odjurio da kralju Milanu Obrenoviću pohvali telefon. Milan je docnije i sam telefonirao, a onda naložio skupštini da u budžetu planira i uvođenje telefona, skupština je taj predlog, međutim, sa velikom većinom odbila.
Panta Mihajlović zato je sproveo još samo dve linije: od Narodne skupštine do Ministarstva unutrašnjih dela i od Kapetan Mišinog zdanja, na čijem krovu je bila vatrogasna osmatračnica, do Požarne čete. To su bile državne veze, a od pojedinaca, samo je industrijalac Đorđe Vajfert naručio pet telefonskih priključaka.
Kad su u januaru 1886. godine posle srpsko-bugarskog rata počeli pregovori o miru, da bi iz Beograda brzo mogao da se dogovara sa svojim predsednikom vlade Milutinom Garašaninom, kralj Milan naredio je da se za 48 sati telefonom povežu Beograd i Niš. Tako je i bilo. Hronike beleže da je zbog loše veze tokom tog prvog međugradskog razgovora u Srbiji kralj više puta ponavljao: „Milutine, govori glasnije“, na šta mu je ministar Garašanin odgovorio: „Vaše veličanstvo, ja govorim tako jako da kada bih se popeo na toranj Saborne crkve, vi biste me nesumnjivo morali čuti u Nišu i bez telefona.“
Telefoni u Beogradu počinju da se koriste tek od 1898. godine, kada je u Kolarčevoj zadužbini instalirana prva centrala od 50 brojeva.
U ono vreme telefoni su bili daleko od automatskog biranja veze. Kada je hteo da telefonira, pretplatnik bi okretao ručicu na aparatu, što je slalo signal centrali, gde bi mu se javila telefonistkinja (obično su zbog hitrine i spretnosti taj posao obavljale žene) i postavljala mu pitanje koga traži. Posle toga je fizički spajala odgovarajuće priključke kablom.
"Aparat za sekiraciju"
Prema podatku na sajtu Udruženja novinara Srbije, novinar Ljuba Bojović bio je prvi telefonski pretplatnik u Beogradu i broj telefona mu je bio 1.
I ostali brojevi dodeljivani su po redosledu ugovaranja pretplate - dok se nije stiglo do broja 13, od kog su Beograđani tih godina zazirali. Ovaj „baksuzni“ broj na kraju je dodeljen klanici Ljube Srećkovića, koji je potom bio i guverner Narodne banke.
Već 1902. u zgradi u Kosovskoj ulici postavljena je centrala „Simens i Halske“ sa 1.000 brojeva. Telefoni su za samo dve decenije stekli pravo građanstva i u Srbiji i od „čuda“ postali kućni aparat.
U svetu, prvi put je u književnosti telefon pomenuo Mark Tven. Napisao je humoresku u kojoj čitalac saznaje šta priča samo jedna strana u telefonskom razgovoru.
Kod nas, prvenstvo, po svemu sudeći, pripada Branislavu Nušiću. Telefon ima važnu ulogu u komadu „Gospođa ministarka“, a naš komediograf je imao i nekoliko humorističkih priča u kojima se ruga novom pronalasku. Jedna njegova priča u kojoj opisuje probleme sa dobijanjem veze preko centrale i zbrke koje nastaju zbog greške u centrali ima slikovit naslov: „Aparat za sekiraciju“...
Krivac za sve ovo Panta Mihajlović nije se baš usrećio dovođenjem telefona u Srbiju.
Razočaran, a i da bi od nečeg živeo, on se 1885. zaposlio u železnici, gde je dogurao do šefa telegrafsko-telefonskog odseka Direkcije državnih železnica. Posle Prvog svetskog rata je, zbog slabog zdravlja, penzionisan.
Umro je 1932. i sahranjen na Novom groblju u Beogradu.
Momčilo Petrović